Because Harry Potter has brought us together.

utorak, 30.09.2008.

13. poglavlje

Imali smo Aritmanciju; najdosadniji od svih predmeta.
Možda bi mi Aritmancija bila zanimljiva da je profesor Antoinns bolji profesor.
Profesor Antoinns je star, i pomalo puca po živcima.
Kod njega o Aritmanciji nisam naučila ništa, osim da je to jako dosadno i teško.
Iz Aritmancije imam Iznad očekivanja, iako ne znam ni za Prihvatljivo.
Nekad smo May i ja željele same nešto naučiti, ali bez objašnjenja profesora, to je bilo nemoguće.
Ubrzo smo odustale od takvog učenja.
"Otvorite stranu 59 i riješite zadatke.", rekao je profesor Antoinns iskesivši svoje povelike zube.
Potom je sjeo i nešto zapisivao.
Svi su pričali, ali Antoinns je i dalje zapisivao.
Možda bi mi nešto naučili da smo mirniji. Ali pod Aritmancijom, to je jednostavno nemoguće.
Mark je okrenuo svoju stolicu tako da je licem okrenut prema May i meni. Ispričao je neki vic, na što smo se nasmijale, ali smo ipak riješavale zadatke. Pokušavale smo, dosta neuspješno.
"Što kažete na Alessu?" pitao nas je Mark i dalje nasmiješen.
"Oke je.", slegnula sam ramenima.
Bila je i više nego oke.
Vrlo simpatična i tako prirodna.
Znala sam da bismo mogle biti dobre prijateljice i željela sam da budemo.
Potpuno sam zaboravila na svoju ljubmoru koja mi se sada činila tako blesavom.
Dosta sam ljubomorna, ali nikad to ne pokazujem.
Moja ljubomora su kratki ubodi zavisti koji ne traju dulje od par sekundi, a poslije se uopće ne obazirem na stvari koje me čine ljubomornom.
Možda čak i nisam tako ljubomorna osoba kao što sam mislila.
"Sviđa mi se.", reče May."Ne na preverzan način, naravno.", dodala je.
Mark i ja smo prasnuli u smijeh.
"Dobro, tko se to tamo smije?"
Profesor Antoinns se ustao i skinuo svoje naočale.
Skoro nitko nije niti primjetio da se profesor ustao.
Znala sam da je mislio Marka, May i mene, pa sam se prestala smijati.
May je i nastavila s riješavanjem zadataka, a Mark je šarao po pergamentu.
Naslovnila sam sam glavu na lijevu ruku. Tupo sam gledala u pergament odustna pogleda.
Pomislila sam na Alessu i Marka.
Nešto je u meni govorilo da on nju ne voli kao curu. Nešto u meni željelo je vjerovati u to.
Pitala sam se želim li uopće biti zaljubljena u njega?
Želim. Sretna sam.
To je dovoljno. Za sada.
I ona sam se sjetila Samaruna, iako to nisam željela.
Prezirala sam svaku pomisao na njega koja je stvarala novi obruč oko srca.
Sjetila sam se prestrašene mame u kutu dok se On smije ledenim smijehom.
Gdje je ona sada?
Nisam znala gdje je, je li na sigurnome. Morala je biti na sigurnome.
Da nije, vjerojatno bi mi Molley nešto rekao.
Da, na sigurnom je.
May mi mahne rukom pred očima.
"Si tu?"

* * *

Mnoštvo učenika bilo je nagurano oko oglasne ploče pokraj polica s knjigama. Pomislila sam da će srušiti policu.
Pretpostavljala sam o čemu je obavjest, i pomisao na nju nacrtala mi je osmijeh na licu.
Uspela sam se na prste da pročitam preko glava uzbuđenih učenika druge godine, ali nisam mogla pročitati preko glava sedmaša.
Položila sam ruke na Mayina ramena, koja je isto pokušavala nešto pročitati, a onda odskočila oslonivši se na njena ramena.
May je malo zateturala, ali kad je shvatila što radim, ukočila se da bi uspjela u svom naumu.

Obavještavamo sve učenike od druge godine nadalje o odlasku u Ronah 25.10.
U 11 sati morate proći proceduru provjere.

Predstavnica Izmera
Romilda Walson

"To je na moj rođendan!" uskliknula sam privukavši poglede učenika.